Proljeće. Sunce uveliko obasjava ovaj bosanski dio alema i mami dječicu da ih miluje svojim toplim zracima. Sve odiše mirisom behara  i  razgaljuje i dušu i srce, a žubor bistrih potočića i cvrkut ptica koje se veselo igraju lepršajući svojim krilima i leteći plavim nebeskim prostranstvima uljepšava taj prizor.

„Subhanallah, subhanallah….“ tiho šapuće stari djed u francuzici, prebirući tespih od tisovine. Sjedi on na sećiji pored peći, valjda iz navike poslije hladne zime, pa svaki časak pogleda kada će mu unuk pokucati na vrata.

Odavno ga nije vidio. Pa još kada je krenuo u osnovnu školu. Sin mu i snaha žive u velikom gradu, pa i rijetko dolaze. Aman, k’o kad su zaposleni i nemaju puno vremena.

„Jah, subhanallah!“ – još jednom svojim glasom prekide Abdullah sklad onih bobaka koji neprestano kuckaju jedan o drugi.

„Moj Haris, sigurno je porastao. Kako sam ga samo poželio.“

Kucanje na vratima ga prenu iz misli, pa uzviknu:

„Hajde, bujrum!“

U sobu uđe njegov unuk i odmah će:

„Ćao, dedo!“

Djedu iskliznu tespih iz ruke kada ga ugleda, pa će začuđeno:             

“Hej, bolan, znaš li ti đe si doš’o?!“

„Znam dedo, kako neću znati.“

„Ja bi’, Boga mi rek’o da ne znaš. Ti k’o da si doš’o kakvom Talijanu. Kamo selam?! Selam se kod dede naziva; zar to nisi znao?!“

„Ma daj, dedo, pusti to. Kakav ba selam.“

„Jah,  jah!  Nejse, hajde, bujrum sjedi. ”

Unuk mumljajući nešto u sebi ljutit što ga se odmah kritikuje sjeda nevoljko ispred njega, a djed će:           

“A jadan ne bio, ma đe si se to ventr’o pa  tako pantole poder’o?!“

„Ha-ha-ha, dedo… Ovo ti je sada in.“

„A đe to veliš? Pa kud si iš’o tamo, pa to sebi uradio?!“

„Ma bolan, dedo, nisam nigdje išao. Ovo ti je sada moderno.“

„Aaa, moderno. Ve la havle, ve la kuvvete. Pa kako bolan moderno hodat’  poderan. Pa prije je samo fukara hodala poderana; a i oni bi, ako ništa, zakrpili. Ah, ve la havle, ve la havle. Jah!Jah!

Ma što, bolan, tolike ušnjake zaturi u uši; ko kakva žena. Ah, vidi ti njega! Pa malo ti u uši i u obrvu. Tobe ja Rabbi, tobe estagfirullah. Pa ti ko njaki poglavica, pa mi na vrata hrupio takav. Još i kosu obojio, pa je i gore nadig’o. Tobe ja Rabbi, tobe estagfirullah!“

„Bolan, dedo. Ti ništa ne kontaš; kakav ba poglavica. Ovo ti je sada šik. “

„Heeej, jah, jah. Moj sinko! A kako ti je u školi?!“

„Ma mrak je, dedo.“

„A tobe ja Rabbi, tobe estagfirullah. Zar ni struje nemate?!“

„Ha-ha-ha. Ma nije bolan dedo to; tako ti se sad kaže ‘dobro, odlično’.“

„A Bože Dragi, Ti pomozi. Šta je ovo danas došlo?! A imaš li kakvu curu? Vidim već si pravi momčić mašAllah?!“

„Imam dedo. Da je vidiš. Ma strava je.“

„Šta bolan?!  Nisi valjda naš’o kakvu koja ima mahanu, ne daj Bože?!“

„Ma kakvu mahanu, dedo, tako se to kaže  kad je baš lijepa.“

„Ah! Tobe ja Rabbi, tobe estagfirullah. Ma der pojedi koju gurabiju i popij šerbe, sinko. Jah, jah! Čudna li vakta i zemana!“

Uze Haris malo kolača i srknu šerbe, pa sa kiselim izrazom lica prozbori:

„Ma kakav je ovo sok?! Uf. Imaš li, dedo,Coca-Cole?!“

„Ma kakva kola. Uzmi popij to sve. To ti je domaći sok od drenjaka; plaho je zdrav.“

„Neka dedo. Ja pijem samo Colu.“

„A, šta ti kažu babo i mati za to?!“

„Za šta?!“

„Pa to što se tako oblačiš, kitiš i bojiš tim čudnim bojama.“

„Ma šta će mi ba,dedo, reći. Oni ti čitav dan rade. Baš ih briga za mene. Važno je samo da mi daju love kol’ko mi treba i super.“

„Hej, jah, jah. Šta to danas od tebe neću saznati. Napričasmo se i govorismo istim jezikom; al’ nit’ ti mene dobro razumi, nit’ ja tebe. Heej, jah. Čudna li vakta i zemana. Za sve se ima vremena, sam’ se ne vodi računa o odgoju svog evlada. Jah!“

Djed podiže svoj tespih i poče ponovo tiho da zikri i zahvaljuje Uzvišenom Allahu; a bore na njegovom licu kao da postaše tamnije i dublje. Upućuje on sada i dovu da uputi neupućene; pa sasvim tiho sa uzdahom iz dubine duše reče: „Amin Bože!“

Iz knjige „Ruka“ autora Reufa Ibreljića