Često meni priča moj babo,o onom nekom drugom životu.O životu prije mog rođenja.O ranim devedesetim.O ratu.I uvijek mu glas zadrhti.Nekad naglo skoči i pravda se da ima posla.Samo izađe.Stoji iza kuće.Gledam ga kroz prozor,stoji i zuri u jednu tačku.A nekad ostane.Sjedi.Priča jedva pomičući usne.Dok se suze spuštaju kroz brazde vremenom i problemima izrezbarenim po licu.Vidim ja kako se on lomi.Sjećanja mu ključaju i naviru.Više na oči nego na usta.

A jedna od priča počinje ovako: „U cik zore,prije nego su se i pijetli probudili,sova je jezivo označavala svoj teritorij.U daljini se čulo samo tupo štekćanje mitraljeza.Stražu je čuvao suborac Ahmo.U zemunici,vlažnoj,memljivoj,punoj vode i mulja jer je kišilo,spavao sam sa još četiri suborca.Hm...spavao... Ako je ikako bilo moguće da se čovjek opusti.Ali,et... Na svaki šum oči su pucale a tijelo se trzalo spremno za pokret.Pošto niko nije bio oženjen,pričali smo o djevojkama koje su nas čekale.O svadbama koje ćemo pravit' kad sve ovo prođe.Počesto sam gledao na sat.Očekivao sam da me Ahmo zove.Još pola sata i moja je reda.Tišina je bila tako čudna,oštra i hladna da je stvarala nemir.Još jednom pogledah na sat.Još pet minuta.Posegnuo sam za čuturom da otpijem gutljaj vode,da saperem onu gorčinu koja se nakupljala iščekivajući.Kad...Bum! Zemlja se zatrese.Tri-četiri granate su pale u blizini.Kiša metaka se sručila iznenada.Rafali i pucnji sa svih strana.Ispred zemunice, u blatu i sopstvenoj krvi,ležao je naš Ahmo.Duša naše grupe.Geleri su k'o mahniti rešetali sve ispred sebe.Ahmo je grkljao krv,dok mu je pola lica bilo iskasapljeno.I Zehru je zakačilo.Nastala je panika.Ništa više nije bilo bitno.Trčali smo noseći Ahmu i Zehru.Čas jedan-čas drugi na leđima.Dvojica koja nisu nosila zastajali su pucajući prema neprijatelju.A on je bio sve bliže.Tog jutra kao da smo bili sami na svijetu.Vukući olovne noge,učio sam El-fatihu i izgovarao Šehadet.Bio sam siguran da je kraj života tu negdje.-Iza ovog brda preko kojeg trčimo.Nitko nije osjećao grane koje su nas šibale po licu.Pao sam.Ahmo mi je bio na rukama.Govorio je isprekidano.Tjerao nas da ga ostavimo.Da idemo dalje.Teško je opisati taj osjećaj.Tu bol isprepletenu i strahom i prkosom i neizviješnošću.Lomio sam se i umirao iznutra,duboko u sebi.Čuo sam glasove i ugledao svjetlo.Mislio sam, to je to.“Allahu olakšaj!!“-uzviknuo sam.Odjednom tišina,tajac.Glasovi su nestali.Probudio sam se.Injekcija me prenula iz sna.To smo mi naletili na naše.Ja sam eto opet nekim čudom, voljom Allahovom preživio.Suljo i Enver,k'o i ja.Izvukli se.Ragib ost'o bez noge.A Zehro i Ahmo... Rahmetlije... Allah ih počastio... Šehidi...“ Drhti mu brada. „Dosta je“,kaže babo,“et,pričo sam..“ Tako je uvijek kad moj babo priča.Teško je ne pustiti suzu.A ima još puno ovakvih priča.Ima još puno i Zehra i Ahma i Ragiba.Možda jednom zapišem svaku njegovu priču. Neka ih. Nek čitaju moji potomci.

Nek' se nikad ne zaboravi kako je Bosna krvarila.A krvari ona još,kako se meni čini.U sebi.Onako tiho i neprimjetno. 

Piše:Melisa Bahor

foto ilustracija

Literarni rad nagrađen prvim mjestom za osnovce povodom 22.godišnjice Dana 108/215 brigade Brčko

dzematrahic.ba