Zvali su ga hadžija, a nije bio. Ili jest? Govorili su da je onoj gitari, u koju po vas dan ku­ca sevet Enisa, što se udala za sekretarovog sina dok je on bio u vojsci. Govorili su da je dobio degenek na ne­koj fešti kad je rek’o da je Bajaga vlah pa su ga se svi pasavali.

Bio je pred džamijom kad je naša stranka pravila mevlud, ali niko se na njega nije osvrtao, svi su sekretarovog sina gurali u prvi saf. Kad su kasnije počele priče o ratu svi su bili pametniji i hrabriji od njega.

Kad pade prva granata u mahalu i kad je plamen progutao prvu kuću on je deverao ispred tenka, sve dok sva čeljad i Enisa nisu zamakli na sigurno, a sekretarov sin već je bio u Austriji...

Zvali su ga hadžija, a nije bio. Ili jest?

Bio je u prvoj akciji, pr­voj dženazi, i kišu sura i gra­nata podijelio je sa svojim gradom.

Bio je ranjen. Maštao da zvjezde nad Humom dobiju onaj stari sjaj.

Bio je neki dan na mevludu i niko se na njega nije osvrtao. Ne znam je li bila

Enisa ali je bio sekretarov sin i ponovo se progurao u prvi saf.

Zvali su ga hadžija, a nije bio. Ili jest?

Prepoznao sam tog dana svjetlost što je pod velom čednosti snivala u hadžijinoj duši. Živio je jednu ljudsku sudbinu zaklonjenu od laž­nog sjaja što tiho prolazi u svojoj skromnosti, dostojan­stveno utirući neizbrisive tragove iza sebe.

Juče je na sokaku mije­šao malter kod nekog gazde, pa sjede dok ezan prouči.

A okolo su prolazili ljudi i nisu znali da svjetlo bije otuda, bili su sretni zaboravljajući da ima mrak.

"Merhaba Hadžija"!

Bog je velik. On ne za­boravlja one koji njega ne zaboravljaju.

Autor: Mirsad Puce