Elem, otišle hadžije u Mekku. I jedan se Bosanac razboli. Počasnog gosta su liječili svi hećimi iz Mekke, nije bilo pomoći, pa i hećimi buduće hadžije ali ništa. Bolesnik nikako da prizdravi. Priđe mu jedno jutro domaćin Arap i kaže: 

“Sve smo na tebi isprobali osim dženetske voćke. Ona je bir-iladž. Danas ću ti donijeti dvije koje imam, halal ti, neće li ti biti bolje.“ 

“Dobro“, odgovori hadžija. 

Ide Arap i nosi dvije suhe šljive: 

“Eno ti dženetsko voće, ono raste u dženetskoj bašči.“ 

“Ma kak’oj dženetskoj bašči, to je hošaf, to raste u mojoj bašči, veli Bosanac.“ 

“Kako bolan u tvojoj“, čudi se Arap. 

“Fino u mojoj“, njemu će Bosanac. 

“A kakva je ta tvoja bašča?“ 

“Ona je tamo u Bosni, pored Drine, tu su šljive posebno lijepe. Ispod stabala šljiva je trava, a nasred bašče izvor… Ja dođem tu iza ikindije a prije akšama, zahvatim vode sa izvora, naložim suhijeh grana sa šljiva, naložim vatru i pristavim kahvu. Pojedem nekolike šljive i sjednem na pustećiju u šljiviku…” 

“Tako, baš tako i jeste opisana dženetska bašča. Ja ti ne vjerujem da je to tvoja bašča.“ 

“Jest, Allaha mi, moja u Bosni.“ 

Nakon nekoliko dana bolesnik pođe da prizdravljuje. Arap je pričao da Bosanac tvrdi da je dženetska bašča na ovom dunjaluku. Dođoše najmudriji Bosanca da pitaju za bašču. 

“Tvrdiš da imaš bašču gdje rastu dženetske voćke.“ 

“Tvrdim.“ 

“Možemo li mi doći kod tebe da nam pokažeš kako raste dženetska voćka?“ 

“Možete, krajem septembra zrije pa dođite tada.“ 

I dođoše. Iz Arabije, pustinje, u zemlju Bosnu. Bosanac ih izvede u šljivik kraj izvora, ponudi ih šljivama, nalomi suhe grane, pristavi kahvu, po starom bosanskom običaju… 

Arapi se diviše, a najmudriji među njima reče: 

“Ovo je zaista dženetska bašča, a zašto vi Bosanci dolazite na Hadž? Šta vi još išćete od dragoga Allaha!? Sve vam je dao. 

Narodna priča

ibalkan.net