U jednom selu u Kini živio je jedan veoma siromašan starac, kome je, međutim, zavidio čak i car jer je imao predivnog bijelog konja. Nudili su mu za njega ogromne svote novca, ali starac bi uvijek odgovorio: "Ovaj konj za mene nije samo konj, on je osoba. Pa kako se može prodati osoba, prijatelj?"

Iako je bio siromašan, nikada nije prodao konja. Jednog jutra je otkrio da konj nije u štali. Ubrzo su se okupili ljudi iz cijelog sela, i rekli mu: "Ti nerazumni starče! Znali smo da će ti jednog dana ukrasti konja. Bilo bi bolje da si ga prodao. Kakva nesreća!" Starac je odgovorio: "Nemojte ići tako daleko, i ne govorite tako. Jednostavno recite da konj nije u štali. Ovo je činjenica, a sve ostalo je pretpostavka. Da li je ovo nesreća ili sreća ne znam, jer je ovo samo dio istine. Ko zna šta će da slijedi?" Ljudi su se smijali starcu i rekli da su znali da je pomalo lud.

Međutim, jedne noći, petnaest dana kasnije, konj se iznenada vratio. Niko ga nije bio ukrao, već je pobjegao u divljinu. Ipak, nije se vratio sam. Sa sobom je doveo dvanaest divljih konja. Ponovo su se ljudi okupili i rekli: "Starče, bio si u pravu. Ovo nije bila nesreća, nego se zaista pokazalo da je sreća." Starac je odgovorio: "Ponovo idete predaleko. Recite jednostavno da se konj vratio... Ko zna da li je to sreća ili ne? To je samo dio istine. Kako možete prosuditi o čitavoj knjizi pročitavši samo jednu rečenicu?" Ovaj put ljudi nisu rekli ništa, ali su u sebi mislili da griješi. Najzad, zar mu nije došlo dvanaest prelijepih konja?

Starac je imao sina jedinca koji je počeo da dresira divlje konje. Samo sedam dana kasnije, pao je sa jednog od njih i slomio obje noge. Ljudi su se ponovo okupili i ponovo su rekli: "O, kakva je to nesreća! Tvoj sin jedinac ne može ni da se osloni na noge, a u tvojoj starosti bio ti je jedina podrška. Sada si siromašniji nego ikad." Starac je odgovorio: "Vi neprestano pretpostavljate. Ne idite tako daleko. Recite samo da je moj sin slomio noge. Niko ne zna da li je ovo nesreća ili sreća. Život dolazi u dijelovima i više od toga nam nije dato."

Desilo se da je poslije nekoliko sedmica zemlja ušla u rat, i svi mladići iz tog mjesta bili su regrutovani. Samo je starčev sin ostao, jer je bio onesposobljen. Uskoro je cijeli grad plakao i tužan bio jer je zemlja gubila rat, i znalo se da se većina mladića nikada neće vratiti. Došli su kod starca i rekli: "Bio si u pravu, starče. Pokazalo se da je to bila sreća. Možda je tvoj sin obogaljen, ali je još uvijek sa tobom. Naši sinovi su zauvijek izgubljeni." Starac im je odgovorio: "Vi ne prestajete da pretpostavljate. Recite samo to da su vaši sinovi odvedeni u rat, a moj nije. Samo Bog, Onaj koji sve poznaje od početka do kraja, zna da li je to sreća ili nesreća po mene."