Kad smo se sreli na putu ezan je učio.
-"Hajde, dođi sa mnom u džamiju..."- rekao sam "... znaš da je danas džuma!?" - "Znaš li, da ja ne idem u džamiju!" -"Znam, ali stvarno bih želio da znam razlog."
-"Pa ne znam ne mogu, znaš i brinem se da mi se neće pegla na hlačama pokvariti". Samo sam se nasmijao.
-Vjerovatno se šališ, zar i zbog toga može da se ne ide u džamiju?"
-Ozbiljno ti kažem, znaš da pazim na svoje odijevanje a posebno volim zeleno." I stvarno, bilo je tako. Odjeća koju je oblačio bila je stvarno lijepa, uvijek je birao da to bude zelena boja i uvijek je bila ispeglana.
-"U redu." rekao sam - "zar nisi nikad u životu išao u džamiju?"
-"Dok sam bio dijete išao sam sa djedom par puta, ali tad nisam razmišljao o tome hoće li mi hlače na
koljenima da izblijede i mislim da više nikako neću ići u džamiju."
-' Ono što je rekao zaista me je zbunilo i pokajao sam se što sam otvorio ovu temu.
Poslije smo se pozdravili i rastali.
Dva mjeseca nakon toga našeg razgovora rekli su mi da je u džamiji. Odmah sam otišao, bio je ispred safova koji su bili poredani za namaz u džamijskoj bašti. I opet je bilo zeleno, polahko sam mu se približio i tihim glasom prozborio:
-"Rekao si da nikako nećeš dolaziti u džamiju!?"
Ništa nije odgovorio, ležao je na tabutu koji je bio prekriven zelenim platnom.

ps.Možda je prestorgo ovo što ćemo reći ali oni koji ne dolaze na džumu namaz neopravdano i ne klanjaju dženaze namaze stajeći po strani kada se dženaza namaz klanja,ostale džematlije ne bi trebale njima klanjati dženazu jer to ne zaslužuju!