Dženaza-namaz je kolektivna dužnost (fardi kifaje). Onaj ko porekne njenu obaveznost čini ozbiljan prijestup i dužan je učiniti pokajanje i prihvatiti ubjeđenje o njenoj obaveznosti.

Dženaza-namaz se po načinu obavljanja razlikuje od dnevnih, propisanih i dobrovoljnih, namaza, jer nema rukua, sedžde niti sjedenja (tešehuda).

Što se tiče vrijednosti ovog namaza ona je velika i nezanemarljiva. Ebu Hurejre prenosi da je Poslanik, a.s., rekao: ”Ko prisustvuje dženazi sve dok se ne obavi namaz, njemu pripada kiratun; a ko prisustvuje i ukopu, njemu pripadaju dva kiratuna.” ”Šta su to dva kiratuna?”-upitaše ashabi.
”(Nagrada) kao dva velika brda.”, reče Poslanik, a.s.

Ovo je pripadajuća nagrada za one koji klanjaju dženaza-namaz, a što se tiče mejjita, i njemu, svakako, pripada nagrada zbog dove koja se za njega upućuje.

Dženaza muslimanu kome klanja najmanje 40 ljudi

Od Ibn Abbasa, r.a., se prenosi da je, kad mu je u Kudejdu ili Usfanu umrlo jedno dijete, rekao Kurejbu:

– Vidi koliko se ljudi skupilo da klanja dženazu!

On je izašao, pre brojao ljude koji su se sakupili i obavijestio ga.

– Kažeš da ih je četrdeset? – reče on.

– Da! – odgovorio sam.

– Iznesite ga! – reče – Čuo sam Božijeg Poslanika, a.s., kad kaže:

“Svakom muslimanu koji umre pa mu četrdeset ljudi, koji širk Allahu ne čine, klanja dženazu, Allah ukabuli njihovu dovu za njega! ”