Priča za najmlađe

 Zejneb je nekoliko dana provela u svom krevetu jer je osjećala slabost u tijelu. Sestra Jasmina joj je jutros prišla krevetu i provjeravala kolika je temperatura. Utvrdila je da je sestri Zejnebi ponovo bila jako visoka. Kad se Zejneb nakon toga probudila, majka joj je brisala čelo koje je bilo orošeno znojem.

 Ona je jedva izgovorila: „ Majko, da li imam visoku temperaturu?“ Ona  joj je odgovorila da ima još uvijek visoku.“ Moram ti dati još sirupa“, reče joj majka. Zejneb se nekako uspravila. Bilo joj je teško jesti bilo šta. Samo je popila sirup pa se vratila u krevet i zaspala. Predveče joj je majka ponovo provjeravala stanje da li ima temperaturu. Zejneb joj reče:“Bolje se osjećam. Majko. Ne brini se.“

„Hvala Bogu da si bolje. Temperatura je konačno prošla“, reče joj majka. Pokrila je Zejneb i popravila joj jastuk na krevetu. Zatim je donijela tanjir sa hranom koju Zejneb najviše voli. Međutim, Zejneb nije želila jesti, nije imala apetita. Majka je insistirala da mora da uzme makar malo hrane, kako bi povratila malo snagu koju je izgubila tokom temperature.

Nena Halima je taj razgovoror čula, pa je snahi Nizami rekla:“ Nemoj je tjerati da jede, jer je Allahov Poslanik,  s.a.v.s., nas je poučio da ni u čemu ne treba pretjerivati niti pak nešto silom činiti. Ništa dobro ne donese stvari koje se rade nasilu. Mislim da će Zejneb jesti kad stvarno ogladni.“

Nakon toga poljubila je Zejneb u obraze rumene od vrućice. Izrazivši joj podršku da što prije počne jesti i da što prije se igra sa djecom.  Taj  gest nene Halime je u Zejnebi proizveo značajno pouzdanje koje joj je pomoglo da što prije ustane iz kreveta.

 Poruka priče je sledeća: Allahov Poslanik, s.a.v.s., nas je poučio da ni u čemu ne treba pretjerivati niti pak nešto silom činiti.