Jedna stara, sarajevska...

Živio je tada u Sarajevu, negdje u nekoj maloj kućari pod Trebevićem, neki siromašni hamal. Nigdje ništa nije imao osim žene i jedva je sastavljao kraj sa krajem.
Jedne noći, dok su spavali, probudi ga pucanje topova sa tabije. Probudi se i žena, pa ga uplašena upita:

„Šta je ono? Što to puca u ovo doba?“
„Znaš, ženo - odvrati hamal, u Sarajevu je ovih dana buna bila. Digli se age, begovi i druga gospoda protiv cara, ali ih pohvataše, baciše u tamnicu i osudiše na smrt. Juče je iz Stambola došao carev kapidži-baša i donio za svakog osuđenika po svilen gajtan kojim će
ih udaviti. Ono ih sada dželati rastavljaju s dušom, a top sa tvrđave za svakog od njih opali..., puca im pred dušu.“

Upita ga žena: „A koji su to, kukala im majka?“

Hamal joj odgovori: „Sve sami prvaci i gospoda sarajevska: Morići, hadži Pašo i brat mu Ibrahim, Hajdar-paša i drugi.“

Zamisli se žena i ušuti, pa pokrivajući jorganom i muža i sebe, reče:

„Bogu hvala, neka si ti meni niko i ništa.“