Ima jedan Bošnjak povazdan klanja.

Ima jedan klanja samo sabah i akšam. Ide on i na džumu.

Ima jedan, tako kaže, klanja kad se sjeti.

Ima jedan klanja samo teraviju.

Ima jedan klanja samo od Bajrama do Bajrama.

Ima jedan plaho se naljuti kad mu neko rekne da on nije dobar musliman, pa on tome ovako odbrusi: “Ti ćeš meni reći da ja nisam musliman. Otkako znam za sebe, ja svaki dan sve tri vakta klanjam.”

Ima jedan ide u džamiju i klanja samo pred izbore.

Ima jedan nikad nije u džamiju unišo, ni pred izbore ni poslije izbora.

Ima jedan ne klanja i ne ide u džamiju, a, kaže, volio bi i da klanja i da ide u džamiju.
Ima jedan završio medresu, a kao da i nije.

Ima jedan povazdan Allaha spominje, stalno vièe: subhanallah, elhamdulillah i halali, brate.

Ima jedan pa kaže da će u 70-oj godini doć tobe – kad sve išćejfi. Ne zna, hud, da sutra more umrijeti.

Ima jedan pa se naljuti kad mu neko kaže da je novokomponovani musliman.

Ima jedan imenjak - samo po imenu musliman.

Ima jedan Bošnjo pa stalno priča sve najgore o hodžama i hadžijama. Kod hodža i hadžija vidi trun nevaljaštinje, a kod sebe i kod drugih ne vidi brdo poganluka.

Ima jedan ne klanja, u džamiju ne ide, ne posti, a za Bajram uvijek kurban kolje.

Ima jedan kaže da je musliman u duši.

Ima jedan svake godine cijeli ramazan posti i klanja, a ha prođe ramazan, on prestane klanjat i počne pit.

Ima jedan išao na Ćabu, a bolje da nije.

Ima jedan pa mu smeta selam, jer je to arapska riječ, a ne smeta mu arapska nafta u autu.

Ima jedan prema islamu se odnosi ko Srbi prema Dejtonu: prima ono što njemu godi, a ne prima ono što mu nije po volji.

Ima jedan Bošnjo stalno ide u džamiju, a sa svima se svađa, sa braćom i sa komšijama vazdan se po sudovima ganja.

Ima jedan stalno i svakom vazi i dersi, bi reko insan – muftija, a on i ne klanja.

Ima jedan pa samo gleda šta hodže rade.

Ima jedan pa veli da neće u džamiju kad vidi ko sve ide.

Ima jedan dolazi u džamiju samo da ga ko vidi, a jedan drugi dolazi da vidi ko ide, a k one ide u džamiju.

Ima jedan, kaže, da ima sedamdeset glava i vratova, sve bi glave i vratove za din dao. A, opet, ima jedan koji veli da bi poginuo za svoju vjeru, ali kad ga vikneš da ide u džamiju, on kaže: ”E taj film nećeš gledati.”

Ima jedan vjeruje u Boga, ali ne vjeruje da ima Džennet i Džehennem.

Ima jedan skoro došo tobe, pa damu je sad da svi ljudi budu ko on.

Ima jedan pa mu čisto krivo kad neko dođe tobe. Malo malo pa on tome nabije na nos kako je doskora i pio i svašta radio.

Ima jedan više vremena bude u kafani nego u rođenoj kući.

Ima jedan, ime mu lijepo, muslimansko, a psuje, neuzubilah, Boga i džamiju.

Ima jedan pa ga stid što je musliman.

Ima jedan pa kaže da bi sve u životu bio, samo ne bi bio hodža ili predsjednik svojima.

 iz knige

„Kuća na dva sprata plus potkrovlje“ Fahrudina Sinanovića.