Već je bilo prošlo jedan sat iza pola noći, a Husejn se i dalje vrtio u postelji ne mogavši da zaspi. Razmišljao je o sebi i svojim problemima, a najviše ga je tištilo što mu je nafaka tako mala pa ne može sebi da priušti ni najosnovnije što je potrebno za normalan život. Radio je kao portir u jednoj školi, plata je bila mala i neredovna, jedva se izlazilo na kraj. Pogleda po sobi. Mjesečina je svojom blijedo-mliječnom bojom osvjetljavala ono malo neimaštine što je imao. U jednom uglu je stajao dotrajali stari kauč preko kojeg je bila tanka zelena deka. Do njega je bio stolić sa rasklimanim nogama prijeteći da se svakog momenta sruši. Na drugom kraju nasuprot kauča je bio stari kredenac boje drveta na kome je vrijeme ostavilo svoj trag.
Vatra u pćci je pucketala pa je makar bilo toplo i ugodno. Husejn je ležao na spužvi pored svoje Džemile, a djeca, Samir i Amir su ležali na drugoj spužvi nedaleko od njih.
Ni sam ne zna kada ga je san savladao. Učini mu se da je samo na momenat dremnuo kada sat budilnik se oglasi u pet sati. Ustade mrzovoljan, i poče da se oprema. Džemila začu sat i njegovo spremanje te se prenu i tihim glasom da ne bi djecu probudila ga priupita
Hoćeš li da ti kahvu pristavim?

Neću, ne mogu sada, popiću je na poslu- odgovori Husejn i izađe vani.

Izašao je iz kuće i zaputio se niz snijegom prekriveni put koji je vodio ka glavnom putu gdje je morao da sačeka autobus. Ostavio je nešto više od po sata dok ne dođe do stanice. Malo sačeka te sjede u autobus.
Kad dođe pred školu ugleda svog prijatelja koji je radio kao ložač u istoj školi kako upravo izlazi iz crvenog i dobro očuvanog BMW-a.
Esselamu alejkum, Alija – reče mu Husejn dok je prilazio.

Ve alejkumus-selam – uzvrati Alija pružajuci ruku i prihvatajući Husejnovu u čvrst stisak.

Blago tebi – reče Husejn.

Što? - upita Alija.

Pa eto imaš dobro auto, sad si ko pravi gospodin.

Ma jami bolan Husejne, nije ovo ništa.

Ja lahko je tebi, ti imaš brata u Švajcarskoj pa ti može nabaviti što god ti treba.

Nije to ništa moj Husejne. Danas imaš sutra nemaš. Evo sad nek se desi sudar ode moje gospodstvo a i ja s njim. To ti je samo gomila metala. Nije u tome istinsko bogatstvo.

Ma opet lakše je tebi, ti imaš više nego ja.

E moj Husejne, može Allah dati da ti već sutra imaš više nego ja.

Ne, ne - vrtio je Husejn glavom – to je nemoguće. Sa ovakvom platom i ovim standardom, nikad to neću dočekati.

Upamti - reče Alija – Allah je taj koji daje nafaku a ne ljudi. Tvoja nafaka koju ti je Allah odredio će doći, direktno ili indirektno, ali ona uvijek dolazi.<!--[endif]-->

Ma, sumnjam ja u to. Ako se ti ne pomučiš i sobom ne privrijediš niko tebi ništa neće dati džabe.

Vidjećemo, vrijeme će nam to najbolje pokazati – reče Alija i na tome se i rastaše.

 
*   *   *
   Prošlo je od tog njihovog dijaloga negdje oko dvije hevte. Husejn je sjedio u kući i gledao TV sa ženom i djecom, kad začu zvuk automobila kako se približava i domalo se zaustavi pred njegovom kućom. Odgrnu zavjesu s prozora da malo bolje osmotri došljaka te ugleda pred sobom jednog predivnog metalik zelene boje Renaulta. Nove gume. Aluminijumske felge koje su blistale na suncu. Nove presvlake u autu. Dah mu se gubio gledajući u to auto. Vozača još nije vidio, a sudeći po tablicama izgleda da je iz Njemačke. Domalo vozač ugasi motor i izađe iz auta. Kad ima šta i vidjeti, bio je to njegov šura
Ženo – uzviknu Husejn- evo nam musafira.

Ko je? upita Džemila.

Tvoj brat Salih. Djeco evo vam dajdže – uzviknu Husejn i požuri ka vratima da dočeka gosta.

O, bujrum, bujrum – razdragano je uzvikivao Husejn šireći ruke da zagrli svog musafira.

Esselamu alejkum – reče Salih, grleći Husejna.

Ve alejkumus-selam – odvrati Husejn srdačno – hajde bujrum, uniđi.

Svi dočekaše Saliha na nogama. Prvo se izljubi sa sestrom, zatim djecom, te sjede na kauč, a ostali oko njega na spužvu.
Džemila pristavi kahvu i poče se vrtiti po kuhinji, a Salih i Husejn zađoše u razgovor, te će ti Husejn:
Imaš hvala Bogu dobro auto.

Dobro je hvala Allahu, dobro je podnijelo put. Hoćemo li ga pogledati malo izbliza?

Svakako – reče Husejn i izađe sa Salihom vani.

Gledajući auto Husejn mu se iskreno divio.
Sviđa li ti se? – upita ga Salih.

Sviđa kako da ne, već odavno maštam za jednim ovakvim autom, ali šta ću ja miskin kad jedva rastegnem ovu platu na mjesec dana.

Znam ja dobro tvoju situaciju, pa sam zato odlučio da ti ovo auto poklonim.

Kako to misliš?

Pa lijepo, ovo ti je hedija od mene.

Nemoj se sa mnom šaliti, bolan ne bio.

Ne šalim se, ovo sam tebi i sestri nanijetio.

Husejn je gledao u auto ne vjerujući ni svojim očima, a ni ušima, te kao kroz misli reče:

Žao mi je, ali neću moći da ga primim.

Zašto?<!

Nemam para za carine.

Ma hajde i ništa se ti ne brini za to. Da li se tebi auto zaista sviđa?

Sviđa u to nema nikakve dileme, nego pare, nemam ti ja para za to.

Evo papiri za carinu su tu, tvoje je samo da potpiseš, a pare su moja briga.

Husejn je gledao preda se, pa u auto, pa u Saliha, još ne shvatajući šta se dešava. Salih je već vadio ključ iz džepa pružajući ga Hamdiji.
Evo probaj kako radi.

Bismillahir-rahmanir-rahim – izgovori Husejn jedva čujno otključavajući vrata svog auta dok su mu ruke blago podrhtavale.

Okrenu ključ i auto zabruja. Osluhnu mu rad motora, radio je tiho bez ikakvih sumnjivih šumova, te mu malo doda gas a auto zabrekta svom snagom poput divlje mačke, popusti gas pa se zavali u sjedištu tiho izgovarajući elhamdulillah, elhamdulillah, dok su mu suze klizile niz obraze.
Salih, Husejne, hajte, kahva je na stolu – dovikivala je Džemila s prozora.

Husejn uniđe unutra brišući suze.
Šta se desilo, što plačeš? – upita ga Džemila, pritrčavši mu.
 Ma nije ništa, plačem onako, od sreće.

U tom momentu naumpadoše mu Alijine riječi u vezi nafake. Sjedio je i šutio ne mogavši ni riječi da progovori. Kahva se polahko hladila na stolu. Djeca, Samir i Amir su vozali autiće što im ih je dajdža donio, veselo raspravljajući čiji je auto bolji i brži. Salih je sa sestrom nešto razgovarao i razgledao po sobi.
Taj dan su sredili sve potrebne formalnosti vezane za carinu, tehnički pregled auta, osiguranje te je auto postalo zvanično Husejnovo vlasništvo. Salih je imao svoju kuću nedaleko od sestrine, pa je tamo prenoćio da bi se sutra vratio u Njemačku.
 
 
*  *   *
  Došavši pred zgradu škole Alija baci pogled na metalik zelenog Renault-a koji je bio parkiran ispred škole. Ja čije li je ovo auto- zapita se ispitivački prelazeći pogledom po autu. Čije god da je dobro je maša´Allah. Prolazeći pored portirnice poselami Husejna te ga upita o onom autu na parkingu.
 To je moje auto – ponosno će Husejn.

De, de, nemoj sa mnom šalu zbijati – odvrati Alija.

To je moje kad ti kažem, evo vidiš, ključevi su kod mene – te izvadi ključeve iz džepa i pokaza ih Aliji.

Ama, otkud, kako?

Kako? Od Allaha. Nafaka. Sjećaš se neki dan kad mi ono pričasmo  o tome?

Sjećam se.

Eto prije neki dan mi dođe šura iz Njemacke i „dotjera“ mi ovo auto.

Rekao sam ja tebi moj Husejne.

Poslije petnaestak dana dok je Husejn nešto radio u vrtu iza kuće ugleda jedan mali kamiončić kako se putem primiče njegovoj kući. Prepozna svog šuru za volanom te baci ašov iz ruku i krenu mu u susret. Kamion se zaustavi, Salih izađe i srdačno se izgrli sa zetom.
Otkud tebe ponovo? – upita Husejn.Evo dovukoh neke stvari, pa hoću kod tebe da ih ostavim.

Neka, neka, nema problema, možes ostaviti kod nas šta god hoćeš, nego de da ti pomognem.

Počeše iznositi stvari te izvadiše veš mašinu, pa električnu peć, sto za peglanje, trosjed, dvosjed, dvije fotelje i jedan drveni sto od punog drveta.
Jesu li dobre ove stvari što ih donesoh? – upita Salih sestru Džemilu.

Jesu, vallahi, izgledaju kao nove. Ništa se ti ne sikiraj, mi ćemo ove stvari prekriti nečim, da ih ne bi djeca oštetila ja li isparala. Čekaće vas ove stvari dok vi ne dođete.

Nisu to moje stvari sestro draga – mirno će Salih – to sam ja vama dovezao, to je vaše.

Džemila briznu u plaž i poče grliti i ljubiti brata uzvikujući:Da ti Allah podari svako dobro, da ti Allah podari svako dobro.

Husejn je razrogačio oci pa ne zna šta će. Gleda čas Saliha, čas Džemilu, zinuo od čuda i ne može ni riječi da kaže. Kad dođe sebi priđe Salihu zagrli ga, srdačno se zahvaljujući.
Hvala ti zete gdje god čuo i nečuo.

Zahvalite se Allahu, jer Allah je sve ovo dao, od Allaha dolazi rizk.

Te noći ležali su Husejn i Džemila i nešto tiho i zadovoljno kao dva goluba gugutali. Sreća im je bila ozarila lica. Shvatili su da ono što Allah čovjeku odredi, da to niko ne može spriječiti, Allah je taj koji nad svim bdije i koji daje svemu živom opskrbu a ne ljudi.