U mirnom dijelu potoka, na velikom listu lokvanja, bezbrižno se odmarala jedna zelena žaba. Po veselom kreketanju, vidjelo se njeno vedro i lijepo raspoloženje. Iznenada sa obale potoka obrati joj se mlada škorpija:
-    Čuj, bi li mogla da me prevedeš preko ovoga potoka na drugu obalu?
-    A kako to misliš da te prevedem, upita je radoznalo žaba.
-    Pa, lijepo, kao što vidiš, ja nisam ni velika ni teška. Popet ću se na tvoja leđa i ti ćeš me prenijeti na drugu stranu potoka.
-    To mi ne bi bilo teško, ali ti imaš otrovnu žaoku na svome repu i mogla bi me njome ubosti i tako me usmrtiti!
-    Zašto bih te ubola, ako mi učiniš uslugu i pokažeš da si mi istinski prijatelj?
Žaba se malo zamisli, a zatim brzo skoči sa lista lokvanja i začas se nađe na obali potoka. Škorpija se ispe na njena leđa i, tako, uz prijateljski razgovor, zaploviše ka drugoj strani potoka. Kada stigoše na drugu obalu i kada se škorpija dokopa čvrstoga tla, okrenu se da se zahvali žabi, a onda, iznenada, podiže svoj rep i zari otrovnu žaoku u žabina zelena leđa. Žaba se zgrči od bolova i, prije nego što umrije, teškom mukom upita škorpiju:
-    Reci mi, molim te, zašto me usmrti kada sam ti pomogla koliko sam mogla.
Škorpija se nehajno okrenu prema žabi, koja je umirala u strašnim mukama, i reče: