Svako od nas je nečije dijete, i naši očevi bili su nečija djeca,a i gotovo svi mi, imaćemo svoju djecu,i tako u krug, dokle god bude ovog dunjaluka to će se ponavljati oko nas.Ali kada otac čini grijeh prema svom rođenom djetetu,e, to je poseban grijeh,koji se od Allaha Dželeš'anuhu neće lahko oprostiti.

-Oče,dobio sam odobrenje od komisije za izgradnju naše kuće,ja sam sto postotni invalid,i komisija mi je odmah odobrila donaciju,za izgradnju nove kuće.Znaš i sam,kako nam je u ovoj tvojoj kući tijesno, vidiš da imam troje djece.Nemogu mi svo troje u jednu sobicu,jer to su sad već odrasla djeca,svaka od njih razlikuju se po jednu godinu.I zato mislim da bi trebali otić u opštinu,da ti svojim potpisom daš saglasnost na to.-dok to govori svom ocu, mršavi Nedžad nije prestajao iz nervoze da zabacuje u vis preostali baturak,nekadašnje ruke.Iako je tek četrdesetu godinu života zagazio,rijetko pružena kosa, na njegovoj obloj glavi presijavala se blistavim odsjajima sijedih pramenova.

-Veliš tako,samo da ja potpišem,i ti ćeš dobit odobrenje za izgradnju nove kuće.-oglasi se suvonjavo ostarjeli Redžo.Na ćelavoj glavi dičila mu se crna beretka,čelo malo,pirgavo žuto,skrivalo se u dubini bora.

-Tako je babo,samo nam to treba,i čim to prođe proceduru knjigovodstva,komisija će odobriti gradnju moje kuće.

-Ako je tako uredu,ali me samo jedna stvar muči.Gdje ćemo mi, ja i žena dok se kuća bude gradila?

-Evo u mutvak,svi ćemo se strpati u njega dok se kuća ne napravi,to bi trajalo samo par mjeseci,a kad to izduramo svi ćemo u novoj kući imati prostora na pretek.-izreče ranjeni Nedžad svom ocu,vjerujući da će ga ubijediti u tu priču.Ali njegova prgava,praznovjerna narav,nije mu dala mira pa on ko iz topa zagalami na dijete.

-Šta si to mislio,ja vako star,da se trpam u onaj mutvak,e....nejma to kod mene,nejma..!!-na njegovu viku svi su zanijemili.

-Možeš se babo strpiti samo tih par mjeseci.-pokušao je sin ponovo oca da ubijedi,ali on ne popušta u svojoj galami,pa se novom vikom opet istrese na njih.

-Ti bi mene da prevariš,da srušiš moju kuću koju sam ja gradio,a mene da išćeraš napolje.Nemere to tako sine,nemere..!!

-Šta se bolan dereš na dijete,lijepo te pito da mu pomogneš,i nije reko da će ti ukrast kuću,nego će napravit novu na ovom mjestu.-pokuša njegova žena svojim govorom okrenut priču u korist dijeteta. Skrivajući se gotovo cijelog, sitnog lica, u šarenilu goleme mahrame na glavi.

-Dosta...ti se ovdje ne pitaš ništa,nego samo ja to odlučujem i niko više!Jel jasno!-njegova vika nije prestajala da se ori od njega.Snaha u strahu,i poštovanju, bez riječi odvodi djecu u drugu sobu,stare kuće,u kojoj se osjećalo miris dotrajalih i olinjalih zidova.

-Ako je tako,fala ti babo,ti si uvijek spreman svakom drugom izać u susret,a svom preostalom sinu, to nećeš učiniti.-samo se to ču od njega,dok se s mukom podiže sa stare sećije,i ode za ženom i djecom u sobu.

Vrijeme je nastavilo da prolazi,vedrina pristigle noći blistala je na nebu,sve je izgledalo da će te noći proteć u najljepšem sjaju.Vrzmao se još malo ljutiti Redžo,sam oko sebe i oko žene,ona je samo ćutala,i slušala njegovu ljutnju,moleći Boga u sebi da ga kazni,i opomene da čini grijeh.Ubrzo su njih dvoje legli na prostrti dušek,kojeg je ona donijela u miraz.Nije Redžo ni slutio šta ga čeka,pa čim se raspremljen smjesti na ležaj,baci se u san.Čula su se još pokoje provokacijsko,zvocajući komentari od njega,dok ne potonu u dubinu sna.Odjednom u njegovom snu započe da se dešava nešto čudno.Sanja Redžo da se iznenada nađe u jednom,zadimljenom golemom prostranstvu,kroz koje on poče da gazi,nikog drugog nije bilo u blizini,bio je potpuno sam,samo se gusta magla grlila sa njim. Iznenada je tom praznom okolinom zavladala velika hladnoća,pa mu zubi od te zime počeše da cvokoću.Gazio je i gazi,ne prestajući da se smrzava sve više i više.Odjednom pred njim se pojavi lik nekog čovjeka,umotanog od glave do pete u zeleni ogrtač, čovjek poče da govori Redži.

-„Dobro došao Redžo na sud pravde,pred kojim ćeš odgovarati za svoja zlodjela,koja si činio rođenom sinu“.

-„Ništa ja zla nisam činio nikom,a ni svome sinu!“-povika uplašeni Redžo

-„Jesi jesi,evo sudsko vijeće to potvrđuje.“-u isti mah kad se to završi,pojavljuju se likovi sudske porote.bilo ih je na stotine,zbijeni likovi jedni uz druge,počeli su da uzvikuju.

-„Kriv je,kriv,kriv je kriv,kriv je kriv,osudite ga na smrt,kriv je kriv,osudite ga na smrt!“-kad te riječi uplašeni Redžo razazna,pokuša opet da svojom galamom opvrgne njihovu optužbu,al usta mu bjehoše nijema,kao da mu ih nešto zalijepi,ni jedna riječi iz njih nije izlazila.

-„Koliko čujem potvrđena je Redžina krivnja,ali viši sud nije odlučio da ga osudi na smrt,nego na jednu drugu kaznu.“-zanijemljeni Redžo kad to ču odhuknu duboko,misleći da se izvuko od krivnje.

-„Sud je drugom odlukom potvrdio,umjesto smrtne kazne da se Redži odredi kazna čupanje zdrave ruke, pa neka i on sam vidi kako se muči njegovo dijete sa time.“-samo što se te riječi razumješe, izgovorene od čovjeka u zelenom,odjednom se stvoriše neki veliki ljudi,pa dohvatiše uplašenog Redžu.Zavezaše mu konopcima obje ruke,jednu prikačiše za jedne konjske kočije,a drugu za druge konjske kočije.Pa čim čovijek u zelenom spusti podignutu ruku, ka dole, razapeti Redžo povučen na obje strane, poče da urliče od bola.Zaurlika Redžo svom snagom,ko nikad do tada.

-O...j Bože dragi....oj....upomo....ć.Pustite...me...molim va....s,upo....moć.pomozite...mi.-al  na njego-vu viku niko nije mario,jer niko je drugi nije ni čuo osim njega samog.

-„Vucite...vucite...što više..dokle god mu se ruka ne iščupa...vucite do kraja...!!“-a konji kao po komandi, nastaviše njišteći da vuku razapetog Redžu na obje strane.

-„O.....j....Bože.....pustite...me...molim va...s pustite......o....j bolime do srca.....pustite me...molim  vas, upomo.....ć.,pustite...me....molim...vas...,o.....j...Bože mili....pustite....me...molim vas...!“urlikao je Redžo urlikao,al od toga nije bilo fajde,konji ni po koju cijenu nisu posustajali,već su nastavili vući svaki na svoju stranu,koliko god su mogli i da vuku.I ne prođe još malo,odjednom Redžo vidi kako mu se iz tijela iščupa desna ruka.Prasnu iz njegovog unakaženog ramena mamena hrpa krvi,a otkinuta ruka osta da hlupa od kamenje na putu,dok su je silni konji vukli sve dalje od njega.

-„Vratite mi moju ruku......vratite.....molim vas....učinuću...sve što...želite....samo mi je...vratite....!“

Odjednom se pred njim pojavi onaj isti lik čovjeka u zelenom ogrtaču koji mu tad reče.

-„Vrati ćemo ti ruku,ali nam moraš obećat jedno,a to je da izađeš u susret svom ranjenom sinu,i da mu pomogneš oko izgradnje njegove kuće.“

-„Hoću....Bogami....hoću......!“-zapomaga Redžo naj glasnije što je mogo ne prestajući da gleda krv kako mu šiklja iz unakaženog ramena.

-„Ako ne ispuniš obećanje,doćemo da ti izvadimo srce,a ti ćeš to da gledaš,i tek ćeš onda znati šta su prave boli.“-samo što se to razazna u njegovim snovima,skače Redžo iz snova,kao opaljen žarom po licu,zavikujući sam na sebe.

-Oj...Bože dragi...đe mi je moja ruka...!-pipao se Redžo i pipao,bez broj puta,i po jednoj i po drugoj ruci,nebili se uvjerio,dali su mu ruke uistinu na svom starom mjestu.A kad se uvjeri u to,i kad malo dođe sebi,reče.

-Izgleda da sam,ove strašne snove sanjo,ili je me dragi Bog uistinu opomeno za grijeh,koji činim svom sinu Nedžadu.

-Šta je bilo čovječe,ti skoči mameno,šta te tolko pripalo?-upita ga iz radoznalosti žena,kad se zajedno sa njim probudi iz snova.

-Svašta sam sanjo,svašta moja ženo,al o tome ćemo sutra.Samo ti nastavi spavat a ja ću probat za tobom.-i tako i bi noć učini svoje i brzo proleti.Sutra dan,kad se sunce izdiže u vis,uz jutarnju kahvu,koju su po običaju oni i pili uvijek na okupu,Redžo se oglasi.

-Riješio sam sine moj da pođem sa tobom,u onu opštinu,i da tamo potpišem papire,sa kojima će tebi biti odobreno da praviš sebi novu kuću.-svi su ga zbunjeno čudno pogledali,ne vjerujući sami sebi da to od njega čuju.

-Šta si reko babo,ponovi mi molim te.-sin ga sa nevjericom upita.

-Reko sam da iđem sa tobom u grad,ti ponesi papire od sebe što ti treba,a ja iđem sa tobom da potpišem sve đe bude trebalo potpisati.-ponovi Redžo svoju priču nebili nevjernom sinu došla duša na mjesto.

-Ako je tako,iđemo babo sad odmah mojim kolima,pravo u opštinu da tamo sredimo sve što treba da se sredi,i ja kao trajni invalid uspijem dobiti srestva za pravljenje nove kuće.-sav radostan sin oca od dragosti i zagrli,pa se veselje okiti oko njih dvojice,a i širom njihove stare kuće.Ubrzo su njih dvojica obavili sve što treba,i već narednog ljeta Redžinom sinu stiže sav materijal za izgradnju kuće. Izgradnja kuće ubrzo je počela,kako brzo poče sa uspjehom se brzo i završi.I ne prođe mnogo,svi se oni presrećno uselili u novu kuću,a starom Redži nikad više nije na um padalo,da svom sinu, invalidu uskrati ono,što bi mu i trebao dati,kao jedinom hranitelju,koji osta uz njega da ga pazi sve do smrti.Novoj kući, najviše su se veselila Nedžadova djeca,a kažu stari ljudi,kako se najveći sevap zarađuje, baš kod male djece.Pa neka ova moja priča bude pouk i za sve ostale,koji se nađu u sličnoj situaciji,jer koliko znam piše i u Kur'anu, pomozite prvo sebi i svojoj djeci, pa tek onda trećim osobama,koji od vas zatraže pomoć.

foto ilustracija

Piše: Salih Adžikić

dzematrahic.ba