Kažu stari ljudi da se čovijek uči čitav život, a opet ostane nenaučen. Najčešće se to iskazuje u krugu bližnjih, u odlučujućim trenucima života, kada trebamo da slušamo svoje srce i dušu pa da pravilno postupimo na svojim odlukama. Česte životne greške dešavaju se baš od svojih najbližih, roditelja, koji su te i stvorili da živiš na ovom dunjaluku. Ponekad otac čini greške, al' po mom mišljenju, najčešće majka učini grešku života, u kojoj ispaštaju rođena djeca za to. To se isto desilo u ovoj priči, al' molim majke da mi ne zamjere, jer nisu ni majke sve istih ćudi, kao što je ova, na koju se odnosi moje pisanje.

Idriz je bio čovjek dobroćudne naravi, poslušan, privržen svojoj majci Sadeti. Trudio se u svemu svojoj majci da ugodi, ne uzimajući za ozbiljno njenu pomalo čangrizavo lopovsku ćud. Malo prije onog, prošlog rata u Bosni, Idriz je trbuhom za kruhom, otišao u Austriju, gdje je našao dobar posao, pa se tu i u čaurio da živi i radi. Zarađivao lijepih para i ubrzo sagradio novu kuću u skromnoj avliji, a onu staru porušio. Majka mu se iz kamene čardaklije preselila u solidno zidanu kuću, na četiri vode. I čim su se uselili u nju, ona je pozvala sav komšiluk i rodbinu da proslavi to.

„Lijepa ti je kuća kono, nije puno golema, ali u njoj ima čak tri velike sobe i kupatilo, pa dobar hodnik. Sada moreš još samo da dočekaš ženidbu svog sina i da budeš rahat sa svojom snahom u velikoj kući“, prva se oglasi komšinica Sabiha, starica sa brdom godina na pognutim leđima, obmotana u šarenilu velike  mahrame. Svojom sićušnom figurom prosto se gubila u njoj.

 

„Jest vala, sin mi se dobro zaposlio i nama lakše se živi. Al' sa ženidbom moraće se malo pričekat, jer treba prvo meni moj sin da zaradi dosta para, pa tek onda budućoj ženi. Je l' tako sine moj?“, uzviknu veselim glasom radosna majka, gledajući u stidno lice svog sina dok je on sjedio među grupom ljudi u susjednoj sobi. On joj je samo klimn'o glavom i potvrdio njenu priču, nebili uslišio želju i na taj način svojoj majci. Oko njih je tutnjala priča jer svako u tom društvu želio je nešto reć', kako bi upotpunio radosnu atmosferu u useljenoj kući.

 

„Sada snahe neće sa svekrvama da žive i prosto sumnjam da će neka šćet sa tobom Sadeta živit u ovoj kući, iako je nova i moderna“, nadoveza se u priču i druga kona, nebili svojim komentarom izvukla živac presrećnoj Sadeti.

„Ako je tako, onda mu neću dat' ni da se ženi, šta će mu žena koja neće živjet sa njegovom majkom.“

„Trebaće njem' žena, samo još malo, dok mu u mozgu uzavri ona žudnja za mladim curama. Pogotovo, tamo u inostrastvu, đe se puno slobodnije živi i đe cura ima na pretek. Još ako ufati kaku slobodnjakinju, one druge vjere, oženiće se tvoj sin, čim bude lego snjom u krevet. Ha..ha...hi..hi...hi...ha...ha...!“, zakikoti se smijeh na kraju priče od treće kone, u kojoj je mladolikost još sijala u punom sjaju.

„Neće biti tako, ne..ne.. pogotovo druge vjere, ne dolazi u obzir, inače bih ga prebila kad bi mi tako uradio. A kol'ko znam da on mene sluša, ja ću mu odredit koga će on da ženi i nejma druge.“, dok to reče u njenim očima gorjelo je pobjedonosno ludilo i tvdoglavost u svom komandujućem stilu. Nije Sadeta ni slutila koja je muka čeka u skoroj budućnosti, prepuštala se samo sebi i svom ubjeđenju da će o budućnosti svog sina samo ona da odlučuje i niko drugi.

Vrijeme je počelo polahko da žuri, ne osvrćući se ni na šta oko sebe i ubrzo se njen sin i oženi.

„Majko ja se oženio, naš'o sam sebi curu tamo đe i ja radim, lijepa je i ja bih sa njom nastavio da živim.“

„Kako bolan oženio a da ja ne znam ništa o tome? Čija je ona i koje je vjere,da nije vlahinja?“, začuše se ljutita pitanja pobiješnjele majke čim ču priču svoga sina.

„Ja je volim. Živimo u istom stanu i mi se vjenčali tamo jer ona je rođena u Austriji, ima državljanstvo i mogli smo se tako tamo i vjenčati.“

„Zašto nisi meni rek'o, koliko si mi puta ponavljo da ćeš me pitati za to. A sad se oženi sa nekom pomijurom a da ja za to nisam ni znala“, nastavlja majčina ljutnja da sikta iz nje.

„Nije ona majko pomijura, već radi u restoranu, đe ja iđem sa društvom da posjedim.“

„Ko hljeb konobarica, eto meni belaja, sad će mi cijelo selo da se podsmjehuje, kako se moj sin oženio nekom polopurom, koju svako štipa i pipa.“

„Nije ona majko konobarica, ona radi u kuhinji restorana i sa našeg je kraja, tamo je i njena mati, imaju veliki stan i ja se preselio kod njih.“

„O..... Bože... Samo mi još i to treba, ti si uletio u jedan stan da skupa živiš sa punicom i ženom, eto ti još većeg belaja. Sad će svi da pričaju kako je mog sina privukla punica i on se uselio kod nje“, ne prestaje da kukumače ljutita majka.

„Pa to je 'nako, sprva, a poslije ćemo mi sebi nać' novi stan, čim dobijemo djecu. Samo, moram ti reći i to ona je iz mješovitog braka, otac joj je musliman, al' ta majka je druge vjere.“

„Allah... Allah... illallah šta doživi ja, kuku meni!“

„Ma hajde bona ženo, ne kukaj toliko, ako je dijete našlo ženu koju voli nek i živi sa njom đe god bio, ionako je puno stidan, pa dobro je uspio i nać' sebi curu.“, nadoveza se u priču stari Zejdo, Sadetin čovjek. Bio je uistinu od Sadete malo više stariji ali se u licu mladoliko drž'o, i niko ne bi ni reko da je tačno kol'ko i ima godina, kol'ko mu piše u rodnom listu.

„Bacio se na tebe da bude smotan, stidan, tako ko ti, jer i mene su moji roditelji doveli tebi u dogovoru sa tvojim roditeljima, pošto se ti  sam nikad ne bi ni oženio.“

„Pa jeste, tako je, al' bolje da me nikako nisu ni oženili, kad su mi doveli tebe.“

„Šta....šta si rek'o?!“, uskliknu mu ljutita žena.

„Ništa, ništa, samo ti nastavi đe malo prije stade.“, opravda stari Zejdo svoju priču, pa u nekom stidnom strahu od nje i izađe iz kuće, ostavljajući je samu da raspravlja sa rođenim sinom. Kako je ljutita Sadeta i željela, sin ju je pokorno sluš'o, dok mu je ona nastavila svojom ljutnjom da klikti sve ono što joj je na um padalo tog trena. Sutradan sin je na jutru produžio u čaršiju, ponio hrpu para, pa počeo da pije a društo u čaršiji jedva i dočekalo takvu žrtvu, pa svako na pose častio bi se pićem i mezetlukom na njegov račun. On nije mario na to, samo je pio željan da u piću nađe sebi neku vrstu utjehe i rješenja svog problema. Ali se toliko natresk'o, da su ga neki momci iz čaršije dovukli kolima i izbacili ga pjanog pred njegovom kućom.

Deset narednih dana kružile su priče po komšiluku i šire, kako se Sadetin sin natresk'o alkohola do daske, što bi rek'o naš narod, a da su ga čaršijaši iskoristili do kraja, pa na kraju ga dovezli kući i k'o teškog pijanca zafijarili pred avliju. Poslije toga, Sadeta se sramila iz kuće izaći na sokak a još više se i krila od komšiluka. Sin se narednog dana vratio u Austriju, pa više nije zadugo dolazio kući. Živio je tamo svoj život da bi ubrzo sa ženom dobio i dva sina, jedan za drugim, pa sa njima u društvu nastavio srećno da živi. Majci Sadeti i ocu Zejdi slao bi para uvijek po nekom drugom, svaki put pod nekakvim izgovorom da nije mogao doć' kući. Sve je to tako i bilo do nedavnog rata u Bosni. Sadeta iskoristi priliku pa u društvu jedne grupe izbjeglica ode u Austriju i  uz pomoć nekih ljudi nađe svog sina i uvali se njemu u stan kako bi nadgledala njegov život pred sobom. Ali majka njezine snahe bila je slične naravi kao ona, pa bi se gotovo svako veče svađale. To njen sin nije mogo više durat', zato odluči majku vratiti nazad, jer u rodnom selu nije se ni ratovalo pošto je to selo bilo u pozadini kao slobodna teritorija.

„Dobro sine, vidim ja da je tebi preča ove stare lopuža, prija, više od rođene majke!“

„Nije majko Bogami. I ti si meni važna, ali ovaj stan je na njenom imenu, pa treba da je razumiješ.“

„Jasno mi je sve, ne govori više ništa, evo ja prvom prilikom odo' u Bosnu. Iznenadićeš se kad vidiš da majke nejma, al' ćeš se poslije i kajat.“

Sin joj na to ne reče ništa, nego ćutke prekide dalju raspravu sa njom. Njoj je to i godilo, pa sebi  već narednog petka, lukavo, lopovskim marifetlukom, uspje kriomice da ugovori povratak kući a usput je tajno sa sobom povela oboje sinove djece. Obojica su još bili maloljetni pa nikakve dokumente nisu ni imali uz sebe, al' vješta Sadeta njih je kriomice provela preko granica, pa sve do svoje kuće. Otela je sinu djecu i pobjegla za Bosnu, a da to ni sin a ni snaha nisu znali. Tek kada je sa djecom stigla kući ona je telefonom javila sinu.

„Evo moj sine, ja opet kod kuće a sa sobom sam povela i tvoju djecu, da malo budu kod nene a ne samo da žive kod tvoje punice.“

„Dobro majko, nek' budu malo kod tebe, al' pazi na njih a ja i žena ćemo doći po njih poslije, jer ovaj mali mora da iđe u školu koju još nije završio.“

I na tome se završi njihov razgovor. Al' ubrzo se zatvoriše granice pa se iz Bosne nije moglo zadugo ni izać. To su dvoje raspuštane djece i iskoristili, pa kod nene Sadete počeli da se provode kako god su šćeli. Iako su obojica bili maloljetni, pili su i lupovali kao prave odrasle osobe. Nena ih je podržavala u tome, sve u inat snahe i njene majke, sa kojom nije mogla da se slaže u inostranstvu. U međuvremenu i Sadetin sin se rastade sa ženom, pa svoju djecu nije ni želio vratiti u Austriju. Djeca su mu upala u loše društvo, počeli su čak i da se drogiraju, a stariji se vucarao sa nekom kurvom tvrdeći da se oženio sa njom.  Ona to jedva i dočekala pa je rado živjela skupa snjima, u Sadetinoj kući. Čak se i njihov otac, Sadetin sin odao alkoholu do kraja i svaki put kad bi došao kući nije se odvajao od čaršijskih kafana i lopovskih čaršijaša koji su njega uvijek i koristili dokle god je imao para u džepu. Al' para im je nestajalo, pa je Sadeta počela prodavati imanje, jednu po jednu njivu, kusurajući se sa sinom i svojom unučadi, koji su je zaduživali na svakom ćošku. U međuvremenu je Sadetin čojk Zejdo umro, tačnije izvršio samoubistvo jer nije mogao sve to da dura, pa je Sadeta raspolagala sa preostalom imovinom. Ne odustajući od svoje tvrdoglavosti i svog lopovluka, raspravljajući sa komšilukom, često bi se i posvađala oko toga, jer ona uvijek misli kako je samo ona u pravu a svi ostali nisu. E, to je ona ljudska manjkavost u životu, al' šta ćeš kad nas ima takvih i kad ne meremo biti svi istih naravi.

 

Vrijeme je polahko činilo svoje, pa je Sadeta ubrzo postala nepokretna, izdale su je noge i pamet, zato je neko morao da vodi brigu o njoj. Sin se propio i nije puno mario na to, već prepustio nesposobnu majku da i dalje kroz sve svoje muke sama vodi brigu o sebi, iako to nije ni mogla. Zato bi ona često puzajući izlazila iz kuće, pozivala komšiluk da joj pomogne, jer joj sin nije danima dolazio kući. U međuvremenu njeni unuci su odrasli,i vidjevši da kod nene nejma više ni para, a ni života kojim su oni stremili, njih dvoje vratili su se u Austriju, kod svoje majke, uz njeno insistiranje, pa su se smirili od silnih ludorija koje su provodili kod nene u Bosni. Ali Sadetin sin Idriz zagazivši duboko u alkoholizam nastavlja da pijanči, rasprodavajući i ono malo zemlje što je ostalo, pa su na kraju imali samo još kuću i nešto placa oko nje. Sadeta je ubrzo umrla. Čuje se da je pred samu smrt došla sebi i puzajući prema komšijskim avlijama pozivala komšije i molila za halal. Vjerovatno je željela da joj se oprosti za grijehe koje je do tada u životu učinila. Takav ti je život, ljudska tvrdoglavost, opkovana lopovlukom, obično čovjeka dovede do prosijačkog štapa. Možda je ova priča pouka za sve, da ne bi trebali biti ovakvi kao što je bila ova žena iz našeg komšiluka.

Piše:Salih Adžikić

dzematrahic.ba