U malehnoj varošici,gdje se zna svako sa svim,i gdje se svaki put, kada se sretneš sa nekim,naj srdačnije izpozdravljaš, kao sa svojim naj bližim rodom.Tu nije bilo čak ni velike razlike, u životima okolnog stanovništva,pa se ni po imanju,il bogastvu, mještani te malehne varošice nisu puno razlikovali jedni od drugih.Jedini izuzetak bio je oholi mještanin Hasan,koji se dugo godina bogatio radom u inostranstvu.Njegova kuća,koja mu je bila smještna  ne daleko od seoeske džamije, odskakala je svojom glomuroznom veličinom,i svojim skupocijeno nakinđurenim izgledom,svana i iznutra.Imao je sretan život i naprednu porodicu,sina jedinca kojeg je spremao odvesti u inostranstvo,đe je  on radio,čim mu sin završi osnovnu školu u rodnom selu.Vjerovao je u sebe,svoje bogastvo i svoju novčanu moć,nadajući se  svakom životnom problemu zaskočiti oko vrata,kupujući riješenje tog problema sa svojim deveizama,koje je zaradio u inostranstvu.Samo nije nikad slutio,ili se pravio takvim,da postoji nešto na ovom dunjaluku, koje se neće moć kupiti njegovim novcem,već jednim običnim,ljudskim halalom.U to će se sam uvjeriti kroz ovu narednu priču.

-Selam alejkum Hasane.-prozbori pokornim glasom skučeni  Bego,čim kroči u susret sa ponosnim  ,i samo uvjerenim, velikanom  Hasanom.A on mu odma,po svom uobičaju na pozdrav ne odgovori,već tek kada Bego ,malo odmače,Hasan mu  se sa podsmijehom javi. 

 -O...Begane...oprosti mi molim te,ja te odma ne viđo,nekako si mi sitan,nako..ne primijetan,pa nisam ti na pozdrav odgovorio.Zato..ti sad ogovaram,Alejkumu selam komšija.

-Nejma veze,nikakve,jer nas sa nebesa gleda dragi Allah i za mene je to sasvim dovoljno.-Hasan kad taj  pomalo mudri odgovor ču, od ne pismenog čovjeka,razljuti se sam na sebe,pa ne mogavši da dura svoju huju u sebi,pohita korakom i stiže siromašnog Begu.Pa mu se novom pričom naturi pred mršavo lice,nebili mu se i u daljoj priči još malo ismijao.

-Kud se to..,u  tako poderanoj odjeći, uputi.. sjekač drva?-upita ga iz neke,kobajagi znatiželje.

-Odo kod stare udovice Mejre,zaručio sam kod nje,da iscijepam drva,i na taj način zaradim sebi para.-Bego mu lahko odgovara,ne stideći se sebe i svoje siromašne odjeće na tijelu.A na njemu su uistinu bili obuveni olinjala,siva bluza,stare i izlizane pantalone,sa par fleka zakrpe na koljenima,dok su mu bose noge krasili stari opanci,a na proćelavoj glavi kitila ga kapa beretka,izblijedjela od duge nošnje.Koju je naslijedio još od svog rahmetili babe Adema,koji mu je tu kapu ostavio na samrti,i zadužio ga sa njom,da je nosi dok bude živ.

-Pa zar nećeš Begane..u džamiju,da klanjamo podnu..pa možda ti dragi Bog da nešto novca,kad završi klanjanje podne..-još jednom se nameće,previše  umišljeni Hasan,željan  svog komšiju Begu da provocira.

-Ne..ne..nemogu danas,jer moram staroj,i ne pokretnoj ženi isjeć drva,obećo sam joj,a ja kad nešto obećam,nebi to iznevjerio nikad.Osim, ako mi se neka nevolja navali na vrata kuće,ili nješto tako slično.-svaka izgovorena riječ,iz usta ne pismenog čovjeka,prkosnom Hasanu, izgledala je sve mudrijom,od mudrije,pa mu ljutnja u tijelu poče suludo da plamti.

-„Ovom čovijeku neko šapuće na uho,šta treba da odgovara,jer ovako mudro, ne pismen seljak nebi mogo ni po koju cijenu znat da odgovara.“-pomisli ljutiti Hasan,al svoju ljutnju strpa u sebe,i ode ka džamiji,da klanja podnu.Okrenuvši se samo nekoliko puta za komšijom,dok je on sigurnim koracima pošao dalje.Ubrzo je džamija bila puna,zaučio je podnevni ezan,a ljudi u džamiji spremali se da klanjaju podnevni namaz.Tih trenutaka,skriven od okolnok dunjaluka,siromašni Bego,isprativši sav narod ,da je ušao u džamiju.Vrati se i on do dvorišta džamije,od pozadi dvorišta,ostavi svoj halat,krišom uze abdest na obližnjoj česmi,pa skriven u šupi poče da klanja,podnevni namaz.Istih trenutaka kada se klanjalo i u džamiji.Da bi ubrzo,čim se završi klanjanje podnevnog namaza,kako je i došao u dvorište džamije,iz njega se i uklonio,odlazeći hitro na zarečeni poso. 

 Kako je vrijeme odmicalo tako je i sve sa njim u toj maloj varošici proticalo sa ustaljenim tokom.Ljutiti Hasan je nastavi sa svojim lopovlukom i hujom,da teroriše okolinom,sa svakim kod kojeg bi mu se ukazala prilika za to.A sa siromašnim Begom, bila bi mu  posebna čast da ga ismije,il naruži.

-Begane...dug ti je narasto..u mojoj radnji!Kad ga misliš vratiti....!!-izdera se ljutiti Hasan na skrušenog Begu,dok mu se on nađe u radnji,da bi se podmirio kod njega,na crtu,kako je to činio godinama tu.

-Izvini komšija,tek trebam naplatit za ono cijepanje drva,od kone,pa čim dobijem te pare vraćam ti dug.-on mu pokorno odgovara,crveneći se u licu od stida u sebi.

-Vrati će se dug,komšija,nemoj galamiti džabe,jer ti si dovoljno bogat da moreš malo i pričekat na povrat novca.-začu se jedno sokoljenje od komšije Tajiba,koji se slučajno zateče u radnji sa njima.

-Šta me briga..komšija,ja hoću svoje pare,na pošten način zarađene!-opet se izdera ljutiti Hasan.

-Platiću ti Bogami,komšija,čim dobijem pare od komšinice,Allahami.

-Dobr,dobro..ajdi sada,i pare što prije donesi.-isprati Hasan sad malo tišim glasom Begu,dok se on posramljenog lica izgubi iz njegove radnje.Al ne prođe ni desetak minuta u njegovu radnju,ko iz neba bačen, stvori se lik nekog prosijaka,koji ga još sa vrata molećivo zamoli.

-Dobri..čoveče..udelite sirotinji koji dinar,iz vaše velke radnje....-kad Hasan vidje prosijaka u truljavoj odjeći,pred sobom,vrisnu u glas.

-Sad sam jedog prosijaka ispratio...a ti mi se drugi stvori...!!

-Udeli prosijaku koju paru....nećeš se pokajati..jer ću ti reći jedan savjet..koji će ti pomoći,kad ti naj više..pomoć ustreba...

-Dobr...dobro...ne pametuj,evo ti jedna para,pa briši....-prosijak čim vidje paru u svojoj ruci samo mu reče.

 -Zapamti čoveče ovo,“JEDNA REČ ĆE BITI VAŽNIJA OD SVEGA,I KAD JE DOBIJEŠ, OD ONOG KOGA NAJ VIŠE MRZIŠ,POMOĆE TI VIŠE OD BILO KOJIH DOKTORA U SVETU.“-samo što se to razumi od prosijaka on se opet prosto izgubi iz radnje.Al Hasan na to nije baš puno bendo,pa je ubrzo i zaboravio,i već je nastavio svojim ustaljenim putem da živi,isto kao što je to radio do tada.Al ne prođe puno vremena njegov sin jedinac iznenada se razboli,pa od neznane bolesti završi u bolnici.On je platio da mu sin leži u privatnoj bolnici,sa naj poznatijim ljekarima,koji su radili u toj bolnici.Al svi su mu na kraju rekli,kako nemogu utvrditi bolest od čega mu boluje sin.Iako su isprobali sve moguće pretrage na tome.Pa se Hasan totalno razočaro u sebe i svoju nemoć da izliječi jedino dijete,kojeg je volio naj više na svijetu.Vrijeme je polahko odmicalo,al pomoći nejma ni odkuda Hasanavom sinu,sve dok se jednog petka,poslije klanjanja podnevnog namaza,pred sad već izgubljenim likom Hasana ne stvori onaj isti prosijak,kojeg je on ugledao u svojoj radnji.

-Udelite koju paru...prosijaku...-Hasan ga odma ne primijeti već pođe ćutljivo,ožalošćen dalje.Prosijak se opet nacrta pred njim i još jednom reče.

-Dajte milostinju...čoveče....reću vam nešto važno...-kad te riječi Hasan spozna,i kad u glavu prostruji slika prosijaka,istog onog kojeg vidi pred sobom,izvadi svu sitnjež koju imade u novčaniku,dade prosijaku, pa zavapi za pomoć.

-Reci mi molim te čovječe...šta da činim,molim te......da pomognem svome sinu..

 -Fala ti čoveče,na volko para....-čim to prosijak reče,i čim pare dofati i strpa u svoj džep,ponovo mu veli..

-Reko sam ti onda..,kako ti treba jedna riječ,da ti pomogne u velikoj nevolji,u koju budeš upo kroz život.A ta reč je obična reč,zove se Halal,a moraš je dobit od onog koga si naj više zamrzeo,bez ikakvog razloga.-zamisli se odma Hasan,i poče da traži po glavi,ko bi to mogao biti,koji će mu dati halal od sebe.I ubrzo mu sinu jedna misao a on soklito zavika.

-Pa znam,to je sigurno halal od komšije Bege,jer sam ga naj više vređo, u zadnje vrijeme.-čim to reče, odjuri u pravcu komšijine kuće.Prosto je trčao ka skromnoj,Beginoj avliji,a kako utrča u nju,hitro poče da kuca na njegova vrata kuće.Istog trena iz kuće izlazi Bego,a za njim još troje njegove djece,sve jedno drugom do uha. 

 Odjeća i na djeci bila je izlizana i stara al su sva djeca vrištala od dragosti,dok su ljubazno izpozdravljali pristiglog gosta.Hasan kad to vidje pred sobom zaplaka ko dijete,suze mu se proliše niz jedre obraze ko pljusak kiše u proljeće.

-Šta je bilo komšija?Trebali ti kakva pomoć od mene,pa si došo da me tražiš?-zabrinuto ga upita Bego,čim spozna njegovu tugu i bol na licu.Hasan se brzo pribra,obrisa suze sa lica i tiho mu veli,molećivim glasom,istim kako se i njemu Bego svaki put obraćo,dok se podmirivao u njegovoj radnji.

-Došo sam,da te zamolim za oprost,za jedan veliki Halal,od tvog iskrenog,i poštenog srca.To je jedino što mi je sada naj potrebnije,moj komšija.-kako to uspje reći,iz još suznih očiju opet mu se spusti potok malih suza.

-Ma..ne plači komšija,molim te,ako je tebi potreban iskreni Halal,ja ti odma,od svog skromnog srca dajem sto halala,ako hoćeš,čistih iskrenih i poštenih.Halalosum komšija..halalosum, na sve ono što si zla učinio prema meni,halalosum,halalosum,halalosum.-čim to Hasan ču,priđe komšiji Begi bliže,i zagrli ga srdačno,ko svog rođenog brata.Čak se i u Beginim sitnim očima pojaviše suze radosnice,što prvi put u životu,do tada oholi komšija Hasan,dade mu toplotu svog muškog ,bratskog zagrljaja. Begina još ne zrela djeca na trenutak su u čudu ućutali,al samo na kratko,jer su ubrzo ta djeca postala ponovo vesela i sretna,trčkarajući u krug,oko dvojice zagrljenih komšija.Iskreni Halal je učinio svoje,Hasanovo dijete je ubrzo ozdravilo,i pušteno kući,kao da je izliječen nekom čarolijom.A presretni Hasan,u znak zahvalnosti svom komšiji Begi,u narednih pet godina davao je besplatno podmirenje u svojoj radnji. Željan da mu se oduži za ono što je uspio dobiti od svog komšije Bege,i njegove porodice,poslije toga,Hasan se potpuno promijenio u svom ponašanju,postao je ono isto što su svi pretežno bili, u toj skromnoj varošici,do tada i za navijeka dalje.

dzematrahic.ba